Јагодина је заједно са својом околином, некада била врло погодно тло за гајење данас нетипичних пољопривредних култура, као што су пиринач (оризишта), жир и конопља, а ту су такође биле развијене и делатности попут производње пијавица или свилених буба.

Гајење свилених буба било је половином 19. века једна од кључних грана привреде у Јагодини, што је свакако допринело убрзанијем индустријском развоју нашег краја. О овој теми, нажалост, мало се зна, јер је недовољно истражена и позната данашњој широј јавности. На основу оргиналних писаних докумената пронађених у фонду Начелства округа јагодинског 1837. – 1888. године, покушаћемо да реконструишемо оживљавање ове привредне делатности. Половином 19. века Србија је била сељачка земља, привредно заостала са назадном пољопривредом, неразвијеном трговином, занатством и саобраћајем. Временом, под утицајем суседне Аустрије, јављају се први знаци капиталистичких односа.

Уставобранитељски режим (1842.-1858.) је своју делатност усмерио на покретање привреде и обнављање интензивирање појединих привредних грана. Једна од таквих била је и акција гајења свилених буба. Наиме, Министарство унутрашњих дела, на челу са Илијом Гарашанином разрадило је идеју о развоју свиларства у Србији. У распису Министарсва унутрашњих дела од 15. децембра 1845. године послатог Начелству округа јагодинског, детаљно се објашњава овај план:

– Да се у Округу пронађе празан простор или државни плац где би се заградили дудови расадници, ако таквих нема могу се заградити делови општинске утрине у величини од једног дана орања;

– За рад ће бити употребљени затвореници који ће земљу припремити, како би она измрзла у току зиме и у пролеће била повољна за сетву дудовог семена;

– Ашови, мотике и грабуље за овај посао набављали би се из средстава намењених за канцеларијске трошкове;

– Ако се ограђивање дудара не може решити другачије, онда их треба окопати јендецима, да би се избегли трошкови.

Осим тога, Министарство је послало и књижицу „Јасно поученије о подрањивању дудова“, у коме је изложено гајење дудова и свилених буба.

Начелство је одговорило 23. јануара 1846. године: „ …да се код овог Начелства башчица од једног дана орања земље находи, која у огради постоји и која би за дудару одговарати могла, но неима осуђених апсеника који би могли ускопавати.“ Још и данас је овај део Јагодине познат под именом Дудара, а простире се од каменог моста, око зграде Учитељског факултета, даље ка западу до подножја Руског гробља. У каснијим петнестодневним извештајима Министарство се обавештава о припремама, да би 4. јула известило да посејано семе врло „лепо напредује”, а 14. августа да „млади дудови врло добро успевају и да су преко 3 шуха висину прешли”. Временом су се дудови све више расађивали, тако да из извештаја окружног начелника Јоце Наумовића од 10.5.1857. године видимо да је у Округу било 41 800 дудова, што белих ,

што црних. Према подацима у Државопису Србије, извоз је 1862. године износио 7 704 грама у чахурама за Аустрију (одатле за Француску, Енглеску и Италију), сирове свиле 26 515 грама, а 16 515 грама за Турску. Следећих година извоз се знатно увећава. У Јагодини се отварају и прве стране компаније, међу првима Италијани и Французи. Ђока Адамовић, трговац из Скадра био је повезан са фирмама у Трсту и већ је 1860. године откупио 2000 ока чахура (120 ока семена). Неки Антоније Ђилаи и Паскал Лил извезли су августа 1864. године 105 и 3/4 ока семена, пореклом из Јагодинског округа. Држава је у лето 1863. године оформила групу од седам лицејских питомаца на челу са професором Јосифом Панчићем са задатком да прокрстаре Србијом и да практично проучавају и збирају природне предмете. Између осталог, обишли су сва места где се гајила свилена буба. Из њихових извештаја може се закључити да је најповољнији утисак оставио крај око Јагодине. У самој вароши читав рад био је усмерен на одгајање чахура ради производње семена. Само за чахуре Јагодинци су добили 6 000 дуката. Током 1864. и 1865. године италијанске и француске компаније су у Јагодини почеле су да деле семе одгајивачима како би још више подстакли производњу. Према неким подацима у лето 1864. године из Србије је извежено око 30 000 ока сирових чахура. Продајна цена била је 3-4 цванцика, а бољег квалитета и 6-9 цванцика, па и 15 ако су биле шупље (ако је семе већ било извађено). Рачуница је једноставна: одгајивачи су на овом послу зарадили 40 – 500 000 талира.