Краљ Петар Први упознао се са угледно уређеним јагодинским школским заводом још 1907. године. У књизи „Посетница” у којој посетиоци Учитељске школе у Јагодини уписују своја имена и запажања, могу се и сада видети потписи краља и престолонаследника са датумом посете. На дну те стране управитељ Аџић ставио је напомену: „О посети Јагодине, први пут по доласку у Земљу и на престо, 11. августа 1907. године. Свечана вечера била је у Школи”. У „Десетогодишњем извештају”, Сретен Аџић је за наведену посету ставио следећу напомену: „Ове је школске године 11. августа 1907. посетио завод и Њ. В. Краљ Петар Први, заједно са Њ. В. Краљевићем Александром, као и са министром просвете Андром Николићем, и министром унутрашњих дела Настасом Петровићем. Увече је у старој сали школиној приредила општина јагодинска вечеру високим гостима и другим званицама. Краљ је тога дана и сутрадан више пута изјављивао да је пријатно изненађен уређењем заводским!“ Године 1915, 15. јуна, када се ратни вихор већ надвио над Србијом, краљ Петар Први инкогнито је посетио Јагодину, да се још једном увери у лепоту парка Јагодинске учитељске школе, желећи да се сличан изради око његове Задужбине на Опленцу. Аџић је детаљно описао ову посету краља у засебној свесци, као наставак његових бележака насловљених „Из школиног парка”. Исте године, краљ је позвао Аџића у Тополу да процени шта се слично на Опленцу, око Задужбине може уредити, уверен у његове способности да такав посао може са успехом да организује и реализује. Аџић је три пута током 1915. године боравио на Опленцу, о чему сведоче „Ађутантске белешке” и „Ратни дневник краља Петра”. О своје прве две посете Опленцу Аџић је писао 7. августа 1915. године: „Кад сам на Ивандан, 24. јуна 1915. године отишао Краљу на Опленац у његовом дворском аутомобилу, чим сам ступио преда Њ и поздравио Га, он ме је запитао:

-А шта ради Ваш мали рај? И онда ми је рекао да не жали што га је тресао аутомобил кад је видео онолико лепих ствари код мене у Јагодини. И дуже је хвалио парк. Кад сам по други пут отишао на Опленац, 4. августа 1915. године, дочекао ме је Краљ сав радостан: „Баш сам се обрадовао кад ми је јуче рекао Коста (управник двора Коста Кнежевић, прим. аутора) да ћете доћи. Кад Вас видим све ми се чини као да видим све оне лепоте што сам видео код Вас… А шта би Ви радили кад бих ја једног јутра изненада опет искрсао код Вас у Јагодини?”

-Ја бих се несебично обрадовао Ваше Величанство. Само би ми било жао ако не бих ја био тамо, јер морам кроз три дана у Матарушку Бању ради реуматизма.

-То не би марило ништа. Ја бих мало прошетао по парку, поседео на клупи па се вратио натраг… Видећу ја, пак ћу се прошетати до Јагодине, опет.

– Веома ће ми бити мило, заврших.

Долазак баштована на Опленац по препоруци Аџића говори да су радови на паркирању Задужбине били започети у лето 1915. године Аџић је по свој прилици и прве скице за паркирање Опленца израдио , али је непријатељска окупација даљи рад прекинула. „Вероватно да се касније, после смрти краља Петра Првог 1921. године, одступило од првобитних планова и замисли око уређења опленачког парка. О овоме говори извештај комисије Дирекције шума из 1915. године у коме стоји да се има одмах приступити пошумљавању и паркирању имања краља Петра Првог на Опленцу”. Са дужним поштавањем према садашњем опленачком парку, за жаљење је што замисли Сретена Аџића с њим у вези нису остварене. Велико знање и искуство што је стекао на дугогодишњем уређењу парка око Учитељске школе у Јагодини сигурно би учинило да и око Задужбине створи „земни рај”. Због рата у јесен 1914.г. са суседном Аустроугарском Царевином, иселио је се већи део Београђана у унутрашњост Србије, од којих се исељеника настанило у Јагодини 3000-4000 душа, а можда и више. Ти су Београђани у масама походили украсни школски врт, и сви су му се од реда дивили и изражавали своје мишљење да је наш школски врт лепши, разноврснији и украснији и од београдског Калимегдана, и од Топчидера, и ако је од њих знатно мањи. Тај глас о нашем лепом врту дошао је и до Краља Петра, који се баш у то време носио мишљу, да у Тополи, око своје Задужбине подигне украсни врт… Зато је Краљ наредио свом управнику Двора, пуковнику г. Кости Кнежевићу, да првом згодном приликом при обилажењу добара, сврати у Јагодину. И заиста, 26. октобра 1914. свратио је управник Двора Краљевог у школу, у којој је већ била Резервна војна болница, и разгледао врт и расадник украсног шибља и дрвећа, много ствари прибележио и изјавио велико допадање. Пошто се вратио у Тополу и реферисао, Краљ је изјавио жељу да дође сам лично, да види хваљени врт. Ја сам одговорио управнику Двора да би било много боље одложити ту посету до маја 1915. године када ће имати да се види и оцени највећи део лепота нашег врта, и да се изврши избор украсног шибља и дрвећа које ће тада бити у цвету… Половином маја 1915, наиђох ја читавих грана дивно расцеталог шибља и дрвећа, од неких 20 врста, спакујем их лепо у кутију за цвеће и пошаљем управнику Двора, са молбом да све то покаже Краљу и умоли га да одатле учини избор за свој будући парк…

Ускоро добијем од управника Двора ову карту:

Драги Срето, Добио сам твоје писмо. није искључена могућност да чим се путеви просуше добијеш посету. Ако би морао где ићи, молим те јави ми преко телефона. Поздрав и на дому. Твој стари пријатељ К. Кнежевић.

Рано ујутру, 6. јуна 1915., чух у сну куцање на вратима у мом стану. Кад устадох, јави ми се униформисан момак из овдашње Војне железничке инспекције и саопшти ми да ће данас, између 7 и 8 пре подне, доћи у школу г. Коста Кнежевић, пуковник и управник Двора Краљевог из Тополе.

Одмах сам знао да ће доћи и Краљ… Тачно у осам часова, зачу се зврка аутомобила. Краљ је долазио и стао пред споредни улаз на источној страни. С њим је још само био управник Двора, пуковник Коста Кнежевић, краљев камердинер и шофер… Чим сам га поздравио Краљ је запитао: „Где вам је парк? Водите ме право у парк. Зато сам дошао…” Прошли смо испод старе липе, за које време ме је Краљ питао о Школи, па са јужне стране школске зграде поред четинара, где сам одмах отпочео објашњења:

„Величанство, ако дозволите, бићу слободан да Вам објасним поједине ствари”. „А изволите, изволите, ја баш хоћу све да видим и све да ми се објасни”.

„Ови су четинари у овом полукругу, да би се имао благотворни четинарски ваздух и доле у Учионицама и горе у спаваоницама, а четинари својим шиљастим врховима не одузимају учионицама светлост. Овде на овим клупама, у полукругу седе ученици те или уче у хладу од јела, или се увече овде одмарају певајући, свирајући или играјући.”

“Лепо, лепо… Врло паметно… дивно!- одговорио је Краљ.

Дошавши на прву малу раскрсницу, Он се сам упути стазицом југоисток – северозапад, ка рондели на средини врта, но ја га скоро зауставих: „Величанство, дозволите да Вам покажем ову пету пољску учионицу. Ми овде држимо часове са ученицима и пре и после подне… У Европи се сада тек интересује школска хигијена за овакве учионице и пропагира за њих, а ми их овде имамо пет, и у неким радимо већ 8-10 година”.

„То је добро, видиш. То ми је баш мило… А колико је година овом парку?”- упита Краљ.

„Ово је десета година Величанство”.

„Десета, је ли могуће?” – зачуди се Краљ.

„Могуће је Величанство, али је овде за биљке риљано 80 сантиметара дубоко, као за виноград што се риља. Риљали су сами ђаци”.

„Е то код мене на Опленцу не може да буде, примети жалостиво Краљ, код мене је сам камен”.

„Навући ће се земље Величанство!…”